- Kako? -... zinuh ja.
- Da, da vam dam rukopis da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; mator sam da idem u apsu. Nego nosite vi to ?to pre svojoj kući.
Meni se prevrnu Hilendarska ulica zajedno sa Mitropolitovom ba?tom, progutah uzbuđenje i razočaranje i već toga dana, pred podne, smestih rukopisa i izvadih čist tabak hartije da drugo ?to počnem pisati.
Prolazili su opet dani i godine, a Sumnjivo lice le?alo je u pritvoru, bez istrage i bez isleđenja. Bio sam gotovo i zaboravio na taj rukopis. Godine 1900. dolazim ja za upravnika pozori?ta i smenjujem Nikolu Petrovića.
Pozori?ni pisac i sam, imao sam ambiciju da svoje upravljanje obele?im ?to obilatijom prinovom izvornoga repertoara, te nisam prezao ni od smelijih poku?aja, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konzekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači ohrabriti se podstrekom i poći novom stvaranju. Je li čudo, dakle, ?to mi je u toj te?nji palo na pamet da tamo negde, u jednoj fioci moga stola, le?i zaboravljen jedan komad? I nije li prirodna bila moja nada da će nova uprava, koju sam predstavljao ja, izvesno biti predusretljivija od dosadanjih uprava? Ako ikad, dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da Sumnjivo lice vidi sveta.
Ja opet vadim komad sa dna fioke, stresam. pra?inu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozori?ta. Rukopis nije dugo čekao na pregled,
seo sam jednoga od prvih dana, zatim, da ga pročitam jo? jednom.
Sto upravnički veliki, prostran, na stolu akta, na aktima numere, zvonce, pa fotelja i na zidu, iza mene, kraljeva slika u bogatome ramu. Ulazi u kancelariju pozori?ni činovnik i donosi akta na potpis akta sa dr?avnim ?igom, potpis pod ?tambiljom utisnutom titulom - i sve to, i sve oko mene, stvara u meni neko zvanično raspolo?enje, stvara jednu naročitu, kancelarijsku atmosferu i ispravljam se nekako u fotelji iza koje, a nad mojom  glavom, visi u debelom ramu slika Njegovog Veličanstva Kralja.
Čitam komad, čitam, i kad naiđem na reč "dinastija", okrećem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku Njegovog Veličanstva Kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bome, kad sam dočitao do kraja, učini mi se sasvim drugačiji no ?to mi se činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I najzad, kad sam ga pročitao jo? jedanput, desi se ono ?to se moralo desiti.
Ustajem sa fotelje, di?em sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam to sve ovim mudrim rečima:
- Dragi moj gospodine Nu?iću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih bio rad da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci.