Ako sam penjući se, preskakao po tri stepenika, ja sam silazio izvesno i po pet, jer sam se za sekund sručio sa treće galerije u parter, sa rukopisom pod pazuhom.
Razume se da nisam poslu?ao ?apčaninov savet. Te?ko je to svoje rođeno čedo predati ognju i gledati kako plamen pro?dire listove, koje je ispisala mladalačka volja i plemenita ambicija. Stavio sam ga u fioku, na dno, ispod mnogih drugih hartija, a izvadio sam iz fioke čist tabak hartije da drugo ?to počnem pisati.
Prolazile su godine, a moje Sumnjivo lice počivalo je mirno i neuznemiravano na dnu fioke. Prolazile su godine i događaji su se valjali. Za nas, pozori?nu publiku, bio je veliki događaj i to kada je jednoga dana Milorad ?apčanin
oti?ao iz pozori?ta, a na njegovo mesto do?ao Nikola Petrović. Ta promena nije značila samo promenu ličnosti, već i promenu re?ima u pozori?tu. Napredna
stranka, čiji je eksponent bio Nikola Petrović, zakonima koje je inaugurisala, pro?irila je slobode svima pojavama javnoga ?ivota. Počeo se osećati jedan ?ivlji dru?tveni pokret, jedan sve?iji dah i mnogo ?to?ta, ?to je do juče bilo neprikosnoveno, poče dobijati jednu običniju, da ne rečem banalniju fizionomiju.
Meni tada pade na pamet da na dnu jedne fioke u mome stolu le?i godinama jedan rukopis i učini mi se da je upravo do?lo njegovo vreme. Izvadim, dakle, jednoga
dana rukopis, stresem sa njega pra?inu, pročitam, ispravim i uputim se sa sve?njem pod pazuhom novome upravniku, čija je kancelarija bila na prvome spratu iz Dositejeve ulice, te do koga je lak?e bilo dopreti.
Ja neću da ponavljam kazivanje o onim strepnjama za vreme očekivanja presude, na koju ipak nisam čekao toliko dugo, jer je pokojni Nikola Petrović bio vredan i
predusretljiv čovek. Jednoga dana, nakon dve ili tri nedelje, idući Hilendarskom ulicom, spazih sa protivne strane pokojnog Nikolu Petrovića, koji je tada u toj ulici stanovao. Jo? na dvadeset metara rastojanja, Petrović udari u glasan i sladak smeh i produ?i jo? i kad se zaustavih pred njim. Kada ga prođe smeh, on mi reče:
- E, slatko sam se smejao onoj va?oj stvari, pa kad vas videh izdaleka, meni pade na pamet. E, ono je divota, prosto divota! Čitao sam pre neki dan u krevetu i ka?em
vam, tresao sam se od smeha. Moram vam čestitati, Nu?iću!
I on mi srdačno prodrmusa ruku, a na mome se licu izli izraz zadovoljstva i ponovo mi prođo?e kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u u?ima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.
- ?estoko, ka?em vam, samo, ovaj, dođite vi, Nu?iću, jo? danas k meni da vam dam rukopis...