- Ali, zaboga - poku?avam ja, Nu?ić pisac, da se bunim - ranije uprave razumem... ali danas... pa onda va?a te?nja da prinovite repertoar...
- Sve je to tako... da, tako je - odgovaram ja, Nu?ić upravnik - ali ja vam kao va? iskren prijatelj, i u interesu va?e budućnosti, savetujem, nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslu?ate!
Ovaj sam razgovor vodio, pogledajući u veliko ogledalo, koje je bilo prema mome stolu i u kome je, preda mnom, sedeo pogru?en pisac Nu?ić. Da bih ga umirio, ja napravih jednu kompilaciju iz nekadanje besede ?apčaninove i odr?ah jedan dug govor, te jedva najzad uspeh ubediti onoga u ogledalu da uzme rukopis i da ga odnese kući, i ostavi na njegovo staro mesto, na dnu fioke, pod debelim sve?njem drugih rukopisa.
Između ove istorije, koju ovde ispisujem, i prvoga prikazivanja Sumnjivoga lica prevaljali su kraj nas veliki i krupni događaji. Pro?lost, koju smo jo? i mi zapazili, izmakla je vrlo daleko; zasuti su ili su i?čezli po putu tragovi te?kih stopala koje je ona u sporome hodu za sobom ostavljala. Od onih mutnih vremena do danas, pro?lo je toliko stvari i izmenjeno toliko duha u na?im naravima, da nam danas briga stare policije o dinastiji izgleda kao karikatura iz Tvenovih anegdota ili iz Gogoljevih komada. Sumnjivo lice mo?da je, usled toga, izgubilo jedan deo dra?i, koju je moglo imati pre trideset ili četrdeset godina, ali ne i svoj hroničarski karakter.
Ako, ipak, u ovoj komediji ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima pogdekoje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pru?iti prst - to je samo dokaz da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su op?ti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pru?iti materijal kao ?to ga je meni pro?lost pru?ila.
Ja bih mogao ovde da zavr?im, ali Sumnjivo lice ima jo? jednu svoju naknadnu istoriju. I predmeti često, kao ljudi, pre?ivljavaju događaje, čudnovate do?ivljaje, pokatkad čak i avanture. I ovaj komad, Sumnjivo lice, pre?iveo ih je. Godine 1915. ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozori?ta. Tu me je zatekao i slom i odatle sam krenuo u bekstvo, u Albaniju. Otvorio sam sve fioke na svome stolu, i pobacao jedan deo nedovr?enih rukopisa i bele?aka, a sve ?to je dovr?eno ili bar detaljnije skicirano - poneo sa sobom. Tom prilikom, tamo na dnu fioke, na?ao sam i - na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sa sobom. Najzad, do Pri?tine dokle se be?alo ?eleznicom, i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je te?io mo?da, deset, petnaest kila. Ali od Pri?tine, odakle smo pe?ke morali poći put Prizrena, te?ko mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Pri?tini sam, dakle, morao nanovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono ?to je manje vredno, a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu va?nost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono ?to sam re?io
?rtvovanjem, dođe red i na Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogledah uzdu? i popreko,