tako dockan sti?e da bude prikazivan?* [Sumnjivo lice prikazano je prvi put na beogradskoj pozornici 29. maja 1923. godine] To pitanje je utoliko nametljivije ?to, za sve to vreme, ostali moji komadi bivaju od uprava predusretljivo primani i često prikazivani, te za?to onda da jedan komad, koji se mo?e prikazivati 1928. godine, ne bude na repertoaru osamdesetih godina, kada je i pisan i kada je, pre no sada, oskudnome izvornome repertoaru dobro do?la bila svaka, pa ma i skromnija
novina?
U tome pitanju i le?i razlog zbog koga sam ja sebi zadr?ao pravo da svoje čitaoce pozabavim istorijom ovoga komada, verujući da ih ona mo?e interesovati, utoliko pre ?to će ih i ta istorija, kao i sam komad, vratiti u doba na?ih očeva, te zadovoljiti i jedan kult koji se u poslednje vreme toliko neguje u na?oj javnosti.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina pro?loga veka, mo?e se reći da se u pas vodila poslednja i najočajnija bitka između dva doba, jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo. Borba se vodila na svim linijama i na svim frontovima, i u politici i u knji?evnosti i u ?ivotu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzavicama, potresima i svim onim pojavama koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednog dru?tva karakteri?u. Pro?lost se dr?ala uporno u defanzivi; novi ?ivot, novi ljudi, novi pogledi i novi pravci
su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta, tako da tih godina temperatura na?ega javnoga ?ivota, za čitav jedan decenij, nije silazila na normalu, a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa prelazila gdekad i tu liniju. Politika naročito imala je jedan epidemičan karakter, i to karakter epidemije kojom je zara?en bio ceo jedan narod, te nije ni čudo ?to je politika često zalazila i u knji?evnost ili, ako ne to, a ono ?to su knji?evnici zalazili u politiku. I najne?niji lirski pesnik toga doba, onaj koji
je pisao samo o uzdahu i "njenim očima", nije propustio da napi?e i po kakvu političku pesmu ili, u najmanju ruku, epigram. Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude hroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj op?toj pojavi, a kako tek, kao ?to je slučaj kod Sumnjivog lica, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje na?u tada?nju birokratiju?
Ali to nije sav greh Sumnjivog lica. Toga elementa ima ne?to manje u Protekciji, a mnogo vi?e u Narodnom poslaniku, pa su ipak ta dva komada prikazana a Sumnjivo lice sve do danas ne. Te?ak greh njegov je u tome ?to se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada pominje reč - dinastija i to ne ba? uvek dovoljno pa?ljivo i
ne ba? onim lojalnim tonom kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan i u doba kada je dinastičnost inaugurisana kao naročiti kult svih re?ima.
I onda, mo?e se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj "Kraljevskog srpskog narodnog pozori?ta" pre četrdeset i toliko godina? To je bio pokojni Milorad ?apčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme.